ГОДИНЕ РАСПЕЋА, поезија, 2005.

Записао се млади песник као гороломник. Испевао у саблажњивом и иронијско-сатирическом даху, златоносну поему свем отечеству, пребогати дар Српству. Икону светозарног миропојца, на благодет овдашњег књижества трстеничког територијала принео Богородици Тројеручици, у најлепшем светлу, распевао се његов Его јакоже древнога еха долином и обасјаном од најчудесније Светлости Светога Саве, ходећи оном другом, намастирском страном. Пошао као појац за неким рајским цвећем медоносним а запутио се ка Вечности, тако је и стихове сказивао и урезивао их крст општи Васкрсења и узнесења.
Благоглагоље овога списанија и поетеческога сказанија на мир и благород между братијом је увир у сердце, као у Божји прах. Материњи зов. Воскрснувши из великого Петра Петровића Другог Његоша, исплитао је као во некада горки венац од тражње спаса за род сербски а приближаваго се до Матије Бећковића како он скаже Међа Вука манитога, Рече ми едан чоек, Чији си ти, мали, Ћераћемо се још. Е за ту нашу вековну несложбену ћеранију и никада во умиреније, имаде и овде доста места и накана. Молитва се овоме појцу нареченом песнику блиста са усана, крепи са стихова,десницу учвршћује ко Болану Дојчину кадно на мејдан Налбантину излазаше а сестра и љуба му вита ребра и груди болне у девет каница увијаше и сабљу вазда сечиву и убојиту и у болника у руке саставише и кадно са два скока свога дората одједама сасече главу крвникову; дакле, поезија ова се злу не да, она совјети здраваго разума никада не предаје злу јунака српскога и кад је немоћан.
Стихови ови узвисују благодат и јунаштво, черечу неслогу која се между нама вековито испробавала и успокојавала, а бич Божји је то спрема они што нам о главама вечито рађаше и зло семце нам между братију већма тураше. Зида и дозиђује. Он, појац од божества дарован и талантом освештан, узиђује у праг и басамак серпског стихопеванија један нови зид, шпириту по шпириту, гајно утемељење, ка Скадар на Бојани, мада га виле не нарушавају и не возгрђују му рушевну творевину; воздиже се она до неба и изнад неба, у тајновите просторе Раја и Пакла, между херуфиме и серафиме, ангеле плетеније словес Александрове руке здеснице живо перо у дивит и мурећеп. Песник се воздиже, урује, брегалише, корак по коноп и иде на маове ка на колу воденичноме и Пегазу крилатоме налик оној митској птичурини Феникс што се зове кад омалакше рука на прадедовски прах, он се изненадно воздигне и поново узлети на свом злаћаном Пегазу. Божје су то узле и за недаровне читатеље неразумивије што се више и чернолибније у ткиво ових словеса од плетених урује и униђе, све је теже ко из блата изаћи, али песник ће ту опет мало припомоћи па ће све на добро изаћи. Чист као суза, занесен у језику, бритак на порукама једном минулом миленијуму што нам оставиде осакаћене препонце и наше неумировљене наде које ће се опет једнога дана на Фениксу воздићи.
Носи малтер и шпахлу ангелу на поклон да му благосиља и да моћ раслабљеноме рукцу дода и приволевши га на љубав вечну. Ангелу на поклон и сервијанство. Муком муче. Проклиње ко клетва Лазарева што се све ово овако збуде с нама, славјанским ветропирима и појцима лирске провенијенције кад ратоваху и урликаху у рогове свираше и кожне меове надуваше јербо је рат за њи навек бивао луда играчка којом су се изигравали с непријатељима надобудним својим. Ко мач потежује од мача ће и пасти сасечен, то је била узла непријатеља њиховијех но они никада нису перви потезавали мачеве, већ су певали, играли, глумили и Богу се додворавали, а кад дође до мача то су са лакијем замасима остваривали а онда освештавали своје жертве.
Долином плача овај песник покаткад зарида кано Јеремија на развалинама Јерусалима. Жиће и Биће му је у гласу и стасу, у костима и свим овијем оволиким смертима. Ненапредњени прах Божјег даха му саливено силази са усана. Он, што загребе овај Летопис од Васкрсија до умиљенија, иште благослов Божји, и Он му га даје, добија га као Песник, родоначелник своје блажене и најсловодобитније српске немањићке Мутавxића, од Александра краљевским именом овенчанога онога Карађорђевића, што једном доспејше и до вован наш градац Кожетин за који нарече да се више нетје звати по смрдљивим кожама и кожусима што за војну спремаше, него ће од саде па вавек носити његово име, Александровац.
Удар нађе искру у камену. Ту, ђе се семе клицом заметнуло, нека и отпочине, у гори и дољи древног наманастира Велуће и реке Сребренице, пуне вајта, сребра, гојбера, миља, горобиља, и ковиља; што му га донеше преци, од мученика и свеца Лазара обдарени у котарици од сазрелога ткива. Песник Александар вешто игра пером алатом свога заната кано средњевековни поклисар и српских душа избавитељ и мними ученик Данилових настављача, копљаника Радосава, протејереја Јевстатија, града Козника, благополучија челника веселог на оба света, худог Лазаревог војводе Рајка од Расине илити Радича Поступовића. Наследник и паметник свих тијех писмоноснијех и умнијех људи, узора ову бразду у благородније и јектенија док ходаше по муках списатељских кано Гроздије благородни, као Сава по Атонској Гори, бос по камену ко од мајке рожден, Светих Отаца, Синова и Духова.
И мрмлах себи у браду током чтенија овог књигописачког збитија-Помози му Боже, грешном дијаку Александру да скује овај человечески немир од века, именитељ свега своега и нашега постојанија, и настојатељства да се у сердцу и љубави обожимо, сложимо и умножимо, што на самој смерти својој пред укопаније изрече благим гласом преузвишени владика Николај Велимировић. Александар певаше о нафори, о маслу и бденију по псалтиру и часловцу о грешнијем владарима нашијем, у роду и мајчином перцу, који земљу своју и људе неке издадоше зарад шаке сребра и грама злата противно Божијој промисли, Козми и Дамјану што васколике бонике овога черноветеритеља лечаше низашто, а сребро им оставише за имање. И идоше и живеше дуго без икаквог сребра, злата, господарења људскијем душама, не хтеше ништа узети ни од Бога ни од народа јер све је прах и како си дошао на свет овај таки ћеши отићи с прекрштеним белим рукама на грудима и делима својим праведнијем ако ије било. Е, да је јоште у жизњу Душанов законик, обе би им руке одједама биле одсечене овијем новим владарима што поткресаше народ, узеше му и цванцик и душу, и хлебље и воду; да народ липсава а они у жизњу да се масте. Е па не да то Бог. Сви ће на Страшни суд један па други. Одсечене руке до лаката би дакле биле Великом Слепом Вођи и малим вођицама около њег све тамо уназад до Лазаревог обретења.
Васколике песме његове, тојест Александрове на молитву налик и сједињеније призвук (Помози Боже, Барјак смрти, Земљо моја, Божија реч, На колац набијен, Окрени се српски сине, Бела круна, Лазарева глава, Мајко моја, Плес, Последњи откоси, Потонула лађа, Српска слога, Светско чудо, Страдија вечно страда, На стотину лета ужасавам, Врати се младости, Тамо далеко, Убијају љубав душмани, Опанак, Почетак и крај, Црни анђео, Небески народ),- на радост и родољубије се дадоше а у црну земљу не поникнуше, већ се воздигнувше некуд, ваистину пут небесног сната, у вечно неко песмопеваније и певаније и тугованије и воздиханије-Господи помилуј!- затомљеник речи овај песник задовољава онај чрезвичајни сврабеж књигописанија, на отре, межде и векове. Суровито клетвене, изданија безбожњива гласно се птеше и пропојаше песну од ужаса на древни глас от старине, одекуде Вука и Старца Милије, Тешана Подруговића, наше народњачке епике и лирике по општи серпски али и светски бол; глас молепствија за спас битисања од Господа Бога наречену за вечну Серпску Сеобу и Деобу, од Тајне вечере до Марша на Дрину тамо, као на изилазак из Проклете авлије. Нек пропоја пјесна од ужаса, да никад на овој земљи мученици ни јест ни будет Голих отока, да никада не униђемо сложно и спаковани у гасне коморе и у јаме, сачувај и саклони Господе, и данак у крви да не плаћамо јербо мука плата је наша за живота а смерт спасеније, нек остану коље и тарабе, опанак и чакшире. Сад Бог само зна којекуда ћемо даље отежде овакви какви јесмо само смо за небеси, или под земљу - ни за Рај ни за Пакао - Дантеовски, а овај рукопис на ползу свих књигочија и књигољубаца, в свим тим драгијем одликама његовијем од Бога нама дариваним преко дијака промисленог и грешног Александра који збораше непрекидно Српскоме словесноме духу - дивотно је било толковати, с њиме блажене тренутке вопросја делити и за наравно печатање срдачесно препоручити!

Песме из књиге

ХИРОШИМА

Вођи се кунемо
с пута да скренемо
не сагињемо се
корачамо у нови век
код очију слеп
по кантама и смећу
тражимо изгубљену срећу
клетва за клетвом нас стиже
ко печурка над Хирошимом
земљом се подиже

БЕЛА КРУНА

Небо је звездано плаво
земља природно црна
зашто је Боже црвеним
окрвављена нам круна?

Умиру лагано идоли
народ вође не воли
од рђе душе ткали
рођене своје мајке
рад власти би продали.

Бог нам благослов даде
судбина из пакла креће
небеским висинама иде
црвени од стида не виде.

Божја рука
племениту воћку ствара
на беломе коњу јаше
кад затреба мудро
ко Милош клекнуће код паше.

Белу круну на глави носи
у Србију је доноси.

Бела круно полети
продухови и описмени
слепи народ оплемени
умираћемо ко птице певајући
тугом полудесмо тугујући.

Нећемо никада више
судбину да изазивамо
узалуд крв проливамо.

...