ВАСКРСЕЊЕ, проза, 2010.

Ве­ру­јем у крај­њу по­бе­ду љу­ба­ви над мр­жњом, до­бра над злом, и жи­во­та над смр­ћу. Ве­ру­јем у ВАС­КР­СЕ­ЊЕ. У жи­вот бу­ду­ћег ве­ка. У но­ву зе­мљу, но­во не­бо и но­ве љу­де. По­бе­ди­ће не­тру­ле­жно, а из­гу­би­ће тру­ле­жно! По­бе­ди­ће ду­хов­но, а из­гу­би­ће ма­те­ри­јал­но! По­бе­ди­ће жи­вот, а из­гу­би­ће смрт. На кра­ју свих кра­је­ва - че­ка нас нов по­че­так.

Цитати из књиге

Вре­ме је као пред По­топ. Али, не­ће да бу­де ни Но­ја, а ни Но­је­ве бар­ке. Пр­ви пут је до­шао да нас спа­си, а дру­ги пут до­ла­зи да нам су­ди. Дао нам је сло­бод­ну во­љу да би­ра­мо - свој пут. И сва­ко од нас је иза­брао.

А где нам је ве­ра? Не­ма­мо је! Па, ако је да­нас не­ма­мо, ни су­тра не­ће да по­сто­ји. А ка­ко ће да нам бу­де су­тра? Па, ако са­бе­ре­мо про­шлост и са­да­шњост зна­ће­мо шта нас че­ка у бу­дућ­но­сти.

Не­ће да бу­де смак све­та. Али, са­мо ду­хов­но ја­ки ће да оста­ну. За­то, или кре­ни­те ка ду­хов­но­сти да оста­не­те, или ће­те да не­ста­не­те. Не кре­не­мо ли ка све­том Са­ви - не­ће нас ни би­ти. На­дам се да Го­спод не­ће до­пу­сти­ти да нас ви­ше не бу­де. За­то и по­зи­вам јед­ног из сто­ти­не, дво­је из хи­ља­де и тро­је из... Во­лео бих да ма­ло ста­до Хри­сто­во бу­де што ве­ће, и ве­ће...

Одво­ји­ли смо нео­дво­ји­во, а спо­ји­ли не­спо­ји­во. Одво­ји­ли смо Бо­га од чо­ве­ка. Ду­шу од те­ла. Др­жа­ву од цр­кве. Вер­ти­ка­лу од хо­ри­зон­та­ле. Ис­ток од За­па­да. Се­вер од Ју­га. Му­шко од жен­ског... А спо­ји­ли смо хо­мо­сек­су­ал­це и ле­збеј­ке, и цр­ве­не и жу­те... Раз­дво­ји­ли смо - не­раз­дво­ји­во, а одво­ји­ли - нео­дво­ји­во. Чи­ји је ово ре­зул­тат? Ње­га или нас? Бо­га или чо­ве­ка?

Про­ћи ће вре­ме ло­кал­них би­зни­сме­на, до­ма­ћих тај­ку­на и стра­них оли­гар­ха... Про­ћи ће вре­ме ла­ти­но, аме­рич­ких и шпан­ских се­ри­ја... Про­ћи ће вре­ме нар­ко, нафт­них и друм­ских ма­фи­ја... Про­ћи ће вре­ме тур­бо, фолк и кич естра­де... Про­ћи ће вре­ме пит бул и те­ри­је­ра... Про­ћи ће и вре­ме Ве­ли­ког бра­та. Ве­руј­те Го­спо­ду на реч - про­ћи ће...

Је­ди­но пред смрт се се­ти­мо на­шег Ису­са Хри­ста. За жи­во­та ни­смо хте­ли за Ње­га ни да чу­је­мо. А пред смрт Га тра­жи­мо. За­што Га тра­жи­мо и та­да ка­да смо то­ком ово­зе­маљ­ског жи­во­та има­ли вре­ме­на да Га про­на­ђе­мо и ста­ви­мо у сво­је ср­це.

Од свет­ске је ве­ћа - мо­рал­на кри­за. Љу­ди го­во­ре о еко­ном­ским и по­ли­тич­ким кри­за­ма, а ни­ко да про­го­во­ре о ду­хов­но - мо­рал­ном по­ср­ну­ћу и су­но­вра­ту. Ни­смо оправ­да­ли сво­је по­сто­ја­ње пред Бо­гом. Као љу­ди смо па­ли. Са­да че­ка­мо крај. Да кре­не­мо од по­чет­ка.

Вре­ме је не­вре­ме­на. Бог тра­жи љу­де ко­ји су од Ње­га и по­ста­ли. Ка­ме­ње ће са не­ба као град из гра­до­но­сних обла­ка да па­да. Би­ће и зе­маљ­ског су­да, и не­бе­ског су­ди­је. А би­ће и ве­ли­ких из­не­на­ђе­ња. Мно­ги ко­ји ми­сле да су за­слу­жи­ли рај - оти­ћи ће у па­као. Ма­ло нас је за­слу­жи­ло да жи­ви у ра­ју, а у па­клу увек има ме­ста. Не­ће нас спа­си­ти ни ма­ми­не, ни та­ти­не, ни ку­мов­ске, ни по­ли­тич­ке, ни кла­нов­ске, ни ма­фи­ја­шке - ве­зе и ве­зи­це...

Иде на­род у цр­кву. Иде у цр­кву као у ми­ни­стар­ство. Ми­сли да пре­ко ве­зе Бо­жи­је не­што узме. На­у­чио је да пре­ко људ­ске ве­зе узи­ма све. Да ни­кад не да­је. И ми­сли, ако се Бо­гу по­мо­ли... Ни­је ње­му искре­но до Бо­га. Иде на­род у цр­кву да не­што ма­ло Бо­гу пру­жи, а ви­ше од Бо­га за се­бе да узме. И та­кав је Бо­гу до­бро­до­шао у цр­кву. Иде, ка­да га зло за­ку­ца за вра­та. До та­да ни­је ишао. Ни­је ни ве­ро­вао у Бо­га. Је­ди­но је ве­ро­вао у се­бе. Све успе­хе је при­пи­си­вао се­би. Ни­ко дру­ги ни­је по­сто­јао. А ка­да се вра­ти из цр­кве зна да ка­же: Ама, бре, има Не­што. Са­знао је да има Не­што. Али, не­про­све­ћен и не­про­ду­хо­вљен то Не­што же­ли да ви­ди, опи­па и уве­ри се, да Не­што за­и­ста и по­сто­ји. И та­ко, чо­век, је­ди­но кроз стра­да­ње, по­чи­ње да ве­ру­је у Не­што.

Це­ло­га жи­во­та смо ру­ши­ли. У су­шти­ни, ни­смо ни­шта ни из­гра­ди­ли. Не ми­сли­те, ваљ­да, да вас до­на­тор­ски по­кло­ни мо­гу ис­ку­пи­ти за оти­ма­чи­ну и пљач­ку ко­ју сте чи­ни­ли то­ком про­ла­зног и срам­ног ово­зе­маљ­ског жи­во­та? Не ми­сли­те, ваљ­да, да ако по­ма­же­те град­њу цр­кве, од­но­сно те­ла Хри­сто­вог спо­ља, да има­те Ње­га - уну­тра?

...